Život

BEZ ŠEĆERA: Kažnjavanje dece – da li je fizička kazna jedino rešenje?

Jedna od najvećih, višedecenijskih roditeljskih zabluda jeste kazna kao neizostavni deo vaspitnog stila. Izostanak kazne nije bezobrazno dete koje radi šta hoće, već angažovan, edukovan roditelj koji zna šta radi. 

U osnovi telesne ili kazne postupkom lišavanja deteta iskustva ili stvari koje mu znače, nije edukacija (kako se veruje), već poniženje koje proizilazi iz trenutne moći roditelja.
Od davnašnjeg klečanja na kukuruzu, preko žarenja dlanova prutom, do odlaska u ćošak, šamaranja ili korišćenja kaiša koji mnoge generacije živopisno pamte, fizička kazna oduvek je predstavljala vrstu zlostavljanja, s jasnom namerom da se dete „postavi na mesto“, da mu se pokaže „ko je glavni“ i kako se treba ponašati dok si „pod roditeljskim krovom“.

Fizičko kažnjavanje dece promoviše strah, roditeljsku lenjost iz koje proizilazi najjednostavniji način pokušaja izlaska iz problema; doprinosi padu samopouzdanja kod dece, problem rešava kratkotrajno (često ni toliko), ne menja detetovo ponašanje, niti ga uči nečemu (osim da dete veruje da moć rešava probleme).

Fizičkim kažnjavanjem trajno narušavamo odnose sa decom, a kao vaspitni postupak ono ne donosi nikakvu korist ni detetu ni roditelju, jer izostaje prvi preduslov za rešavanje bilo kog nesporazuma ili konflikta – razumevanje, međusobno poštovanje i način edukacije prilagođen uzrastu deteta i vrsti izazova ili problema.

Ponašanje je posledica, ne uzrok.

Zašto fizičko kažnjavanje dece nije prava opcija?

Fizičko kažnjavanje, galama, verbalno vređanje, nedoslednost u vaspitnom stilu, nekorisna komunikacija i izostanak bliskosti, dokazano prekidaju zdrav razvoj moždanih funkcija i direktno utiču na funkcionalnost detetove ličnosti u budućnosti (referenca: Center on the developing child – Harvard University).

U fizičko kažnjavanje spada:

– Udaranje deteta rukom ili korišćenje predmeta/pomagala koji bi naneli bol.

– Ćuškanje, guranje, čupanje za kosu, snažno stiskanje, hvatanje za ruke ili noge s namerom da se dete spreči da se udalji, i drugi oblici nanošenja bola detetu.

Brojne svetske studije dokazale su da fizičko kažnjavanje dece dovodi do pojačane agresije, antisocijalnog ponašanja, fizičkih povreda i psihičkih problema u razvoju.
Paradoksalno, u osnovi fizičkog kažnjavanja leži želja roditelja da dete nečemu nauči, kako ono sledeći put ne bi ponovilo istu grešku ili sporno ponašanje, međutim, fizičko kažnjavanje dokazano ne uči dete odgovornosti, samokontroli ili razumevanju razlike između ispravnog i neispravnog.

Ono što će dete naučiti iz fizičkog kažnjavanja je sledeće:

– U redu je da mi bol nanosi neko ko me voli.
Ovo uverenje u budućnosti dovodi do toga da odrasla osoba ili primenjuje ili trpi bilo koji vid nasilja od strane partnera ili okruženja, odnosno da nije u stanju da na koristan način postavi granice unutar interpersonalnih odnosa.

– U redu je da konflikt rešavam agresijom.

Ovo uverenje proizilazi iz učenja po modelu. Deca posmatraju ponašanje svojih roditelja i načine koji oni koriste da reše određeni problem. Nesvesno, bez obzira na stepen neprijatnosti koju dete oseća tokom kažnjavanja, ono će vremenom usvojiti taj sistem kao validan postupak.

Bol nije način na koji učimo.

Posledice telesnog kažnjavanja deteta

Brojne studije pokazuju vezu između telesnog kažnjavanja dece i psihičkih poremećaja u adultnom dobu koji uključuju depresiju, anksioznost, osećaj bespomoćnosti, neadekvatnosti, gubitak lične vrednosti, samopouzdanja, samopoštovanja, odavanje alkoholu i drogama, promiskuitetno ponašanje.
(MacMillan HL, Boyle MH, Wong MYY, et al. Slapping and spanking in childhood and its association with lifetime prevalence of psychiatric disorders in a general population sample. CMAJ 1999;161:805–9)

Telesno kažnjavanje dece dovodi do jasnih promena u kognitivnom, neurološkom, emocionalnom i socijalnom razvoju.

Pored telesnog, kažnjavanje koje može ostaviti posledice je i ono u kojem roditelj pribegava ignorisanju, kao delu vaspitnog stila u spornim situacijama. Neretko možemo sresti roditelje koji veruju da je u redu kazniti dete time što ćemo mu uskratiti mogućnost da sa nama razgovara ili ignorisati njegova izvinjenja, smatrajući ih nedovoljno dobrim. Svako ignorisanje detetovog ponašanja može dodatno produbiti nerazumevanje i narušiti odnos. Postoje okolnosti, naročito u odnosu sa mlađom decom, u kojima možemo upotrebiti jedan oblik ignorisanja, kroz kratkotrajni izostanak davanja pažnje radnji koju malo dete sprovodi (npr. malo dete ne prestaje da peva, tražeći našu reakciju iznova i iznova, jer smo nekoliko puta već odreagovali. U redu je da reakcija roditelja izostane, kako bi dete prestalo sa tom radnjom i fokus prebacilo na nešto drugo).

Ostatak teksta pročitajte na bezsecera.rs

Related Posts

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *